Стари мајстори

МИРОСЛАВ АНТИЋ (1932-1986), ПЕСНИК КОЈИ НЕ ПРИЗНАЈЕ РАСТАНКЕ
Живео сам бар осам живота
Његов плави чуперак и гарави сокак, његова лета и љубави, реке и раскршћа, обележили су толике наше најраније младости и уткали се у нас као шифра, као дар. Оставио нам је Бесмртну и Неповратну песму, најбоље од свих научио нас оно о мравима и орловима, свуда около расуо чаробне слике из те „земље чардаша, чаша и беземљаша”. Тај незаборавни Банаћанин, чедни распусник, песник, сликар, новинар, морнар, причалица, „последњи војвода Војводине”, он који је умео све, на крају нам је поручио: „Ако ти јаве да сам умро, не веруј. То не умем”

Пише: Зорица Тодоровић Мирковић

Веровао да је бесмртан. И то много пре но што је написао Бесмртну песму чији су се пророчки стихови преточили у песниково трајање. Знао је, и када оде у звездану вечност, остаће расут по Војводини, оној груди родној коју је волео „од штала до неба, од блата до пшенице, ту земљу чардаша, чаша и беземљаша”. Слутио је да ће његов Плави чуперак, промовисан 1965. у београдском „Атељеу 212”, постати химна првих младалачких симпатија и љубави, и да ће се, заједно са неким другим његовим лирикама, тајно настанити у песничким читанкама.
О Антићу кога нема говорило се само 24. јуна 1986, када је у 54. години, изгубивши битку са опаком болешћу, издахнуо. Он је отишао, али је остао онај други Антић, бесмртни, кога има у гаравим сокацима, у сетним акордима циганских балада извијених из тамбурашких гудала, у кафанском диму и пијанлуцима, на обалама Дунава, у ауторским филмовима Свети песак и Доручак са ђаволом. Има га и у објективу малог телескопа у који је, понекад, сатима био загледан у својој кући у Михаила Бабинке 1, у новосадском Авијатичарском насељу, чекајући да му, како је говорио, небо дође у госте.
Живео је брзо. Хтео је све, сад и одмах. Родио се у Мокрину, а живео у Кикинди, Панчеву, Београду и Новом Саду. Године су протицале брзином експресног воза, односећи школске и гимназијске дане, студије... Бавио се филмом, женио и разводио, сањарио, а између је писао песме и новинске записе. Болест га је снашла ненадано, трошећи га безнадежно. У одласку је поручио да нико не сме да му држи говор, само је Тугомир, с оркестром Јанике Балаша, по његовој жељи тужно свирао ромску баладу „Чороро”. Новосађани и оновремена Југославија опростили су се од војводе Војводине стиховима Бесмртне песме које је казивао глумац Миодраг Петровић.

ЗАТО ШТО САМ БИО НОВИНАР

Антићев свестрани дар оставио је неизбрисив траг у свему чега се дотакао. О филозофски озбиљним стварима писао је тако да буде јасно сваком читаоцу. Његове песме јесу лепа књижевност, али и бестселери који се читају на летовању и на школским часовима. Откуд та снага, магија, креативност, таленат за многе занате и умећа...? Одговор је, и не знајући, дао он сам:
„... Живео сам много живота. Бар осам. Први живот ми је новинарство. Други живот ми је поезија. Онда филм, телевизија, позориште. Мој живот су и скитања, лутања, жене. А у пост скриптуму додај: кафане, Цигани, такси-шофери. Све сам то могао зато што сам био новинар.”
Генерације новинара Дневника памте како, нагнут над писаћом машином, ритуално вади бележницу, подвуче неку реч или реченицу, провуче прсте кроз косу и почне да куца свој чланак. Писао је брзо, у даху. Касније би, не штедећи се, редакторски приљежно брусио свој рукопис.
Био је врстан репортер. Своје разговоре са читаоцима је објављивао фељтонски у Дневниковој рубрици „Обично петком”. Неукалупљен, паковао их у један потпуно нов новинарски жанр. Причао је о томе свом колеги и другу Љуби Вукмановићу:
„Обично петком је био мој покушај да са мало туге и осмеха имитирам Чехова. Ја сам друкчији темперамент и то није ни налик на њега, мада бих био поносан да јесте. Тако, било је то, у ствари, налик на мене. Запис је имао нешто своје и тога сам се држао. Мислим да сам у новинарству створио нешто између информације и књижевности, некакав хибрид који је потребан читаоцима, ми смо то звали фељтонистика.”
Новинарство је најпре само волео, а касније га је, фасциниран том професијом, и поштовао.
„Шлајфна се мора писати дуго, дуго” – говорио је, препоручујући свима да је напишу тако да остану искрени и према себи и према другима. „Једном сам за првомајски Дневник написао уводник. Био сам поносан на ту шлајфну-две. Питао сам мајку Меланију, док је то читала, како јој се свиђа. ‘Мико, то је дивно, али много лажеш!’ рекла је. Да не бих изневерио оне у које верујем, од тада више нисам лагао.”
Искрено је говорио и сликарским језиком, не претендујући да буде уметник.
„Сликам”, тврдио је, „да бих могао да дишем пуним плућима. Не сликам да бих био сликар, сликам да бих био човек... Слика је оно што ме спасава да не умрем. Умирући, ја мислим. Размишљање је најстрашнији начин умирања. А слика ми не да да мислим. Док сликам, ја гледам, мотрим у страшним својим самоћама.”

ОБИЧНО ПЕТКОМ И ОБИЧНО СРЕДОМ

Знао је, овај бајковити Банаћанин, да у свему и од свега начини чаролију обичног. У његовом обожавању кафана и биртија, у које је улазио као у своју кућу, огледала се боемска занесеност животом, пићем, женама, песмом... У једној репортажи у серијалу „Обично петком” војвођански Јесењин пише:
„Јавно изјављујем да обилазим многе кафане и да тако лепо умем да лумпујем, да је то просто чудо. Свирају ми Цигани, годинама, свирају ми без нота, из срца, и знам да сам добар део живота потрошио на њих и они на мене, и да сам због њих чак и научио цигански тако да нико боље од мене не уме да преведе, рецимо, све стихове Пира манђе коркоро, кај сем девла чороро...”
У том тексту Антић саосећа са својим пријатељем, музичарем, који после три и по деценије свирања на виолини, на прагу пензије, мора да учи ноте. На то га тера власт, он би хтео, труди се, али не зна да свира на ноте.
Волео је свирце, и они су волели њега. Било је довољно да се разбарушен и неуштогљен појави на вратима какве чарде, па да музика одмах стане и засвира неку његову песму. Мика би сео, наручио пиће, и после неколико испијених чашица рецитовао. Јаким гласом, заводљивом дикцијом и драмским наступом скретао је пажњу кафанских гостију. Многи Новосађани и данас памте те Антићеве поетске часове под чардом, његово неодољиво урањање у лирику коју је сатима казивао пред немом и очараном публиком.
Имао је непрестану потребу за дружењем. Ако би се којим чудом задесио сам у кафани, наручивао је за двоје. Остала је анегдота из Беочина, где је песник једно време долазио намеравајући да отвори атеље на тавану Старог дворца у тој сремској варошици. Иако је често тамо боравио, није урадио што је наумио, али је зато упознао тамошње кафане. Пријатељи су га затицали како седи сам за столом са две чашице вињака. Један га је зачуђено питао:
– Зашто наручујеш две чашице за себе?
– Једна је за мене, а друга за моје друго ја – рекао је песник. – Да имам с ким да се куцнем.
Велики Микин пријатељ Бата Пежо угостио је у својој кафани многе познате личности, од нобеловца Иве Андрића (на којем је у школи, пишући о њему, добио јединицу), те Милоша Црњанског, Борислава Михајловића Михиза, до (наравно) Мирослава Антића. С њим је Бата провео добар део свог живота, али се никада није усудио да оцени његов лик и дело, тврдећи да би за тај посао требало ангажовати тим од књижевника, сликара, музичара, лекара, свештеника, социолога...
Једном је Бата у кафани залепио паролу: „Пиће ником није добро донело”. Видевши то, Мика је затражио оловку, и дописао: „... али ни однело”.
Харизматични песник је у Батину кафану долазио петком, кад му је на ступцима Дневника излазило његово „Обично петком”. Те текстове, у којима су се многи читаоци препознавали, наглас је читао. Гости су аплаузом награђивали репортерски запис, а Мика би искористио добру атмосферу да сваког од њих приупита: „Је л’, буразеру, имаш ли два сома на зајам?” Дугове је уредно враћао, обично средом, кад добије хонорар, никада не заборављајући од кога се задужио.

О МОРНАРУ, ЏЕМПЕРУ И ЧАМЦУ

Служећи у ЈНА, Мика Антић је војни рок провео у морнарици, чиме се необично поносио. У души је заувек остао помало морнар. Једном, док је са својим другом Љубом шетао Дунавским кејом, приметио је на младим морнарима прелепе црне џемпере, са рол-крагном.
– Свиђају ми се ти џемпери! – понављао је, одушевљен и очито решен да се једнога некако докопа.
И, збиља, већ сутрадан се шепурио у црном морнарском џемперу. Добио га је тако што је отишао право код команданта речне флотиле, адмирала Петра Симурдића. Представивши се као песник и морнар Мирослав Антић, искрено му рекао да би жарко желео да има један морнарски џемпер. Командант речне морнарице је нашао начина да требује ролку за шармантног песника. Али, пријатељи су понекад збијали шале на рачун Мике морнара.
– Често смо се окупљали на Дунаву – сећа се Љуба Вукмановић. – Седимо, тако, с неким момцима из „Данубиуса”, причамо о мору и морнарима, и неко, слушајући с неверицом Микине догодовштине, пркосно примети: „Какав си ти то морнар, бре, кад немаш чамац?!”
– Ја имам чамац – побуни се он, и показа на дрвену барку привезану уз обалу.
– Ех, чудна ли чамца кад ни имена нема! – добаци Неповерљиви, чудећи се безименом чамцу.
На ту примедбу је Антић затражио од момака из „Данубиуса” да му донесу боје и четкице, а пријатеље је замолио да се окрену на другу страну. Када је завршио, позвао их је да приђу барци коју је управо крстио свеже исписаним именом: Чамац. То је био он, непредвидив, оригиналан, свој...
Вероватно је Антићева опседнутост морем и морнарењем потицала од његове раскошне маште, од те карте за многа путовања. Непрестано је био на точковима, у ваздуху или би пловио неким замишљеним рекама, морима и океанима. Казивао би, загледан некуд: „Ја нисам овде. Бадава ви то мени говорите. Нисам ја ту.” О тим својим чудним путовањима писао је и у рубрици „Обично петком”:
„Ко зна чија су наша тела. Душе су наше – то знамо. Ваљда смо зато и неуловљиви. Ваљда зато и нико није ту где мисли да јесте.” Питао се: „Ко зна где смо то ми?” И равнодушно одговарао: „Неко на вратима звони. Шта вреди и да отварам, кад нисам ту. Ко зна где сам ја.”
Већ тада је знао да је бесмртан, као што је и прорекао.

***

„Невеновци”
Постоји веза између Мирослава Антића и Јована Јовановића Змаја. Како једном рече Александар Тишма, Мика је био најпопуларнији писац Војводине после Другог светског рата, подједнако омиљен и код најмлађих и код старијих читалаца. Змај је, пак, словио за највећег српског дечјег песника XIX века. Везивала их је и уредничка посвећеност једном истом дечјем листу цветног имена, Невен, који је осмислио и покренуо Змај 1880. и уређивао га до смрти, 1904. Тачно 99 лета после првог издања Змајевог Невена, тог темеља српске литературе за децу, часопис је обновљен у у Новом Саду, а први уредник је био Мирослав Антић.

***

Букет за кнегињу
Могао је, удварајући се некој жени, да поједе букет цвећа заједно с дршком и да о томе пева: „Кнегињо, појешћу ово због тебе!”
Тешко је данас рећи колико је букета Мика тако појео, тек, жене су га волеле, онако боемски разузданог, с неизбежном цигаретом међу зубима. Женио се неколико пута, из два брака добио шесторо деце: Са Светланом – Игора, Сању, Жењу и Бориса, а са Љиљаном – Вука и Југа.